Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


Po­zna­to je još od an­tič­kog do­ba da isti­na ni­ka­ko ni­je mo­gla op­sta­ti u bli­zi­ni po­li­ti­ke. Na­pro­tiv, ova dva fe­no­me­na bi­la su, i osta­la, u stal­nom su­ko­bu. Po­li­ti­ka je, „od ka­da zna za se­be“, nje­go­va­la laž kao sred­stvo za ostva­re­nje svo­jih za­cr­ta­nih ci­lje­va. Laž ni­je sa­mo ono što oči­to, či­nje­nič­no, ne­ma ve­ze sa iz­go­vo­re­nim ili uči­nje­nim. Laž po­sje­du­je raz­li­či­te po­jav­ne ob­li­ke. Ta­ko ona pred­sta­vlja i ne­spo­sob­nost su­o­ča­va­nja sa isti­nom. Put do la­ži je vr­lo kra­tak, pra­vo pre­či­com. Put do isti­ne je ve­o­ma tr­no­vit, za­kr­čen mno­gim za­pre­ka­ma, ne­iz­vje­sne tra­se. Fran­cu­ski pi­sac i fi­lo­zof Mi­šel Mon­tenj o fe­no­me­nu isti­ne i la­ži pri­mi­je­tio je ovo: “ Kad bi ne­i­sti­na po­put isti­ne ima­la sa­mo jed­no li­ce, mi bi­smo zna­li gdje smo, jer bi­smo on­da uze­li za isti­ni­to su­prot­no od ono­ga što ka­žu la­žo­vi. A su­prot­nost isti­ne ima hi­lja­du ob­li­ka i neo­gra­ni­če­no po­lje“.
Ka­ko laž ima „mi­li­on li­ca“, ona pod­mu­klo osva­ja pro­stor, osta­vlja­ju­ći isti­nu da tu­ma­ra kroz gu­stu ma­glu. Na taj na­čin, laž se ge­ne­ra­li­zu­je, po­sta­je ma­ši­na ko­jom ne­za­ja­žlji­vi po­li­tič­ki dje­lat­ni­ci me­lju sva­ko­ga ko im se na pu­tu la­ži na­đe. Ta­ko se ra­đa­ju po­li­tič­ki si­ste­mi ko­ji ško­lu­ju čo­vje­ka po­je­din­ca po pro­gra­mu da isti­na ne po­sto­ji. Ili da po­sto­ji sa­mo ako je vlast, mi­lom ili si­lom, svo­jim uka­zom, pro­gla­si ta­kvom. Pro­gla­si isti­nom za sva vre­me­na i za sve ge­ne­ra­ci­je po­da­ni­ka. Pro­sto je „u ge­ni­ma“ po­li­ti­ča­ra vla­sto­dr­ža­ca da lju­bo­mor­no ga­je i nje­gu­ju laž, a pre­zi­ru isti­nu. Čak i onu oče­vid­nu, či­nje­nič­nu isti­nu.
Po­li­tič­ka eli­ta, po­naj­pri­je ona ko­ja ima po­lu­ge vla­sti (po­lu­ge si­le), ni­je u sta­nju pri­zna­ti laž. Za­to je Sol­že­nji­cin u pra­vu ka­da ka­že „da su laž i na­si­lje u naj­ne­po­sred­ni­joj ve­zi. Na­si­lje se mo­že po­kri­ti sa­mo la­ži­ma, a laž se mo­že odr­ža­va­ti sa­mo na­si­ljem.“
Cr­na Go­ra, u ko­joj se vlast na iz­bo­ri­ma ni­je pro­mi­je­ni­la se­dam­de­set go­di­na, do­bar je pri­mjer ka­ko, su­o­če­na jed­na s dru­gom, pro­la­ze laž i isti­na. Ko­ja od njih dvi­je iz­vla­či de­blji kraj u me­đu­sob­noj bes­po­šted­noj bor­bi. U bor­bi za vlast, tu đa­vo­lju strast.
Če­tvr­tvje­kov­nu vla­da­vi­nu „dje­ce ko­mu­ni­zma“ u Cr­noj Go­ri, pre­svu­če­ne u de­mo­krat­ske so­ci­ja­li­ste (DPS), po­li­tič­ka isto­ri­ja ne­će pam­ti­ti ni po če­mu do­brom. Dru­štvo je kri­mi­na­li­zo­va­no do tač­ke pu­ca­nja. Pre­ve­de­no je u car­stvo dik­ta­tu­re, auto­krat­ske vla­da­vi­ne, za­ro­blje­nih in­sti­tu­ci­ja, pre­pla­še­nih po­je­di­na­ca. Usvo­jen je i no­vi „ko­mu­ni­stič­ki ma­ni­fest“ ono što Mi­lo Lom­par zo­ve „du­hom sa­mo­po­ri­ca­nja“. Taj „ma­ni­fest“ se te­me­lji na ne­is­to­rij­skoj, ne­ci­vi­li­za­cij­skoj, pro­sto ne­vje­ro­vat­noj pa­ro­li-odvo­ji­ti Cr­nu Go­ru od se­be sa­me, od svo­je bli­že i da­lje pro­šlo­sti. Za­tr­ti sve tra­go­ve i ostav­šti­nu pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja Cr­no­go­ra­ca. Sve nji­ho­ve pi­sa­ne i ne­pi­sa­ne spo­me­ni­ke. I umje­sto njih, po­di­ći no­ve, du­kljan­sko-mon­te­ne­grin­ske. Jed­no­stav­no, iz­bri­sa­ti srp­sko ime i tra­di­ci­ju sa isto­rij­ske ver­ti­ka­le na­stan­ka i tra­ja­nja Cr­ne Go­re kroz vje­ko­ve.
Zar pro­gon ći­ri­li­ce, pro­gon srp­skog je­zi­ka, pro­gon Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, dis­kri­mi­ni­tor­ski od­nos pre­ma po­je­din­ci­ma i in­sti­tu­ci­ja­ma ko­ji se od tih pro­go­na po­ku­ša­va­ju za­šti­ti­ti, ni­je naj­o­či­ti­ji jav­ni čas „du­ha sa­mo­po­ri­ca­nja“. Po­seb­no je ilu­stra­ti­van, pa i zbu­nju­ju­ći pri­mjer „du­ha sa­mo­po­ri­ca­nja“ po­sto­ja­nje dva cr­no­gor­ska je­zi­ka. Onog ko­ji se iz­u­ča­va na ka­te­dri na Ce­ti­nju, či­ji pra­vo­pis ima 32 slo­va, i onog na ka­te­dri u Nik­ši­ću, ko­ji se na­zi­va „cr­no­gor­ski“ (zbog sr­bo­fo­bi­je), a pre­da­je na či­stom srp­skom je­zi­ku. Cr­no­gor­ska vlast, ne da ne že­li da se su­o­či sa oče­vid­nom isti­nom sa­mo­po­ri­ca­nja, već se svo­jim pro­jek­tom hva­li. I us­hi­će­no sla­vi pre­te­me­lje­nje one sta­re, po nji­ma „po­gre­šno na­sa­đe­ne“ Cr­ne Go­re. Od­ri­če se svo­jih „po­gre­šnih i ne­zna­ve­nih“ pre­da­ka, iz­mi­šlja no­ve, ši­zo­fre­nič­no sla­vi laž i uži­va na nje­nim lo­vo­ri­ka­ma.
Nje­goš, du­hov­ni ge­ni­je Cr­ne Go­re, omi­lje­na je žr­tva cr­no­gor­skog, neo­ko­mu­ni­stič­kog „du­ha sa­mo­po­ri­ca­nja“. Žr­tva vla­sti­te ge­ni­jal­no­sti i ide­o­lo­škog me­di­o­kri­tet­stva i is­klju­či­vo­sti cr­no­gor­ske vla­sti. I (opet) ve­li­ki tra­gi­čar. Drug Jo­sip Broz je, ka­ko ne­dav­no u jed­noj TV emi­si­ji sa­op­šti prof. Mi­lo Lom­par, za­klju­čio da se ka­pe­lom na Lov­će­nu „Sr­bi­ja vjen­ča­la sa Cr­nom Go­rom“, te da ta vjen­ča­ni­ca, valj­da kao ne­pri­mjer­na i ne­pri­rod­na, mo­ra bi­ti po­ni­šte­na. Cr­no­gor­ski (kr­šte­ni) ko­mu­ni­sti iz­vr­ši­li su za­po­vi­jest svog vo­lje­nog vo­đe, i taj pra­vo­slav­ni hram obur­da­li. Za­jed­no sa gro­bom pra­vo­slav­nog vla­di­ke, pje­sni­ka i fi­lo­zo­fa, Ra­da To­mo­va Pe­tro­vi­ća. Ka­pe­lu je na­do­mje­stio ka­to­lič­ki ma­u­zo­lej, ka­ko i „pri­li­či“.
Za­što je Nje­goš, lov­ćen­ski mu­drac i taj­no­vi­dac, na uda­ru ne­kr­šte­ne dje­ce svo­jih kr­šte­nih oče­va? Na uda­ru mon­te­ne­grin­ske, neo­ko­mu­ni­stič­ke vla­sti. Za­što ga is­tje­ru­ju iz škol­skih pro­gra­ma? Za­što ga pre­pje­va­va­ju i do­pje­va­va­ju? Za­što mu „Gor­ski vi­je­nac“ štam­pa­ju bez pr­ve stra­ni­ce, bez po­sve­te srp­skom vo­ždu Ka­ra­đor­đu? Pa za­to što je, kao Sr­bin, pje­vao i mi­slio na srp­skom je­zi­ku i pi­sao ći­ri­lič­nim pi­smom. Bo­šnja­ci i Mu­sli­ma­ni Nje­go­ša dr­že za nji­ho­vog naj­ve­ćeg krv­ni­ka i in­spi­ra­to­ra ge­no­ci­da nad nji­ma. Ali, opet, sa „ne­pre­vje­re­nim“ Cr­no­gor­ci­ma kao pri­rod­nim part­ne­ri­ma „sta­bil­no“ vr­še vlast. Za čast i čoj­stvo-ko te pi­ta? No ta­ko to bi­va u br­lo­gu ne­čo­vje­štva. U je­zi­vom mra­ku da­na­šnje Cr­ne Go­re, gdje ne vri­je­di ni­šta, iz­u­zev op­stan­ka na vla­sti po sva­ku ci­je­nu. Pa ni Nje­goš, či­ja su­za, ni do da­nas ni­je na­šla svo­ga ro­di­te­lja.